in

Sve što treba znati o putovanju na Kosovo i Metohiju

Putovanje na Kosovo i Metohiju

Na Kosovo i Metohiju možete kao i na bilo koje putovanje otići individualno, a u poslednje vreme je sve više organizacija i udruženja koja organizuju grupna, poklonička i humanitarna putovanja.

Prvog vikenda avgusta imali smo priliku da krenemo na jedno takvo putovanje u organizovanom grupnom polasku udruženja Srbija za mlade.

Ovo je bilo 11. po redu putovanje pod nazivom Metohija za mlade koje je u osnovi humanitarno, jer cena aranžamana obuhvata i humanitarni deo koji se prilaže za pomoć i podršku ljudima koji žive, bore se i opstaju u teškim uslovima na Kosovu i Metohiji.

Na sajtu udruženja se navodi da je zahvaljujući ovim putovanjima do sada prikupljeno više od 6.000€ za pomoć u obnovi manastira Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastira Budisavci, manastira Banjska, manastira Devič, porodica u selu Osojane i Žač i postavljanja video nadzora u Goraždevcu.

Da li je bezbedno putovati na Kosovo i Metohiju?

Svakodnevne informacije u medijima prema kojima je jasno da naš narod trpi maltretiranja i napade, sigurno utiču na odluku o putovanju. U zavisnosti od toga gde putujete, potrebno je biti upoznat sa stanjem u tom mestu i poštovati pravila ponašanja. Nema mesta za nacionalizam ili isterivanje pravde, jer svojom nepromišljenim ponašanjem možete ugroziti ljude koji ovde žive ili one koji organizuju humanitarna putovanja.

Pored želje da vidimo sve što je programom putovanja predviđeno, kao i da sami steknemo utisak kako ljudi na Kosovu i Metohiji žive, značajno je bilo i da na putovanje idemo sa nekim ko uliva poverenje. Upravo činjenica da je ovo jedanaesto putovanje udruženja Srbija za mlade, kao i da njime nekome pomažemo, uticala je na to da odluku donesemo bez bojazni.

Neke od naših svetinja na Kosovu i Metohiji

Ko putuje na Kosovo i Metohiju?

Na ovom putovanju, grupa je brojila oko 30 ljudi, što je nemali broj, s obzirom na činjenicu da je leto, odnosno sezona putovanja na odmore je u punom jeku, kao i da se epidemiološka situacija u zemlji i okruženju pogoršava iz dana u dan. Pored toga putovanja na Kosovo i Metohiju se i ne oglašavaju u medijima poput drugih putovanja, pa iza njih uglavnom stoje zatvorene organizacije i udruženja, ređe turističke agencije.

Većinu u grupi su činili mladi, ali ne samo mladi. Bio je i veliki broj onih koji su na putovanje krenuli sami. To i ne čudi, jer ovo i jeste putovanje na koje idete kada osetite potrebu i želju, našli društvo ili ne.

Bilo je onih kojima je ovo prvo putovanje na Kosmet, ali i onih koji su već išli nekoliko puta, onih koji su tamo rođeni ili su im preci bili na Kosovu i Metohiji.

Pored turističkog vodiča, sa nama u grupi je bila jedna od devojaka iz ansambla Kosovski božuri. Tek sada kada je putovanje završeno, uviđamo koliki je blagoslov to što je bila uz nas da nam iz prve ruke ispriča, neretko i otpeva sve što zna i oseća.

Ansambl Kosovski božuri je dečiji ansambl pokrenut nakon strašnog pogroma Srba. Sastavljen je od dece iz srpskih enklava iz Goraždevca, Velike Hoče, Kmetovca, Gračanice, Prištine, Kosovske Mitrovice, Kosova Polja.. Sve to od strane Ivane Žigon, naše glumice aktivistkinje koja se borila da se glas dece sa Kosova i Metohije i njihova priča čuje širom sveta.

Ansambl je dobio naziv po cvetu za koji se vezuje legenda da je iznikao na Gazimestanu posle boja sa Turcima 28. juna 1389. godine iz krvi srpskih junaka. I danas raste kao endemska vrsta samo na tom mestu, cveta u maju i junu i ima veliku simboliku za srpski narod.

Kako izgleda putovanje na Kosovo i Metohiju?

Dan prvi, petak – Polazak iz Novog Sada, Beograda i Kraljeva, pauza u Leposaviću, noćenje u Velikoj Hoči

Posebna vrednost ovog putovanja jeste činjenica da se boravi kod porodica u Velikoj Hoči. Dakle, dve večeri se spava u kućama kod domaćina. To su susreti koji menjaju pogled na svet, prilika da se razgovara sa živim ljudima, da se upoznate sa njima, njihovim porodicama i njihovim životima. Čak i ako vam nešto ne kažu, sami ćete zaključiti kako žive.

Pored ove opcije, individualni putnici ili druge grupe za noćenje biraju i konak u okviru manastira Sv. Arhangeli kod Prizrena koji smo tokom ovog putovanja bili u prilici da posetimo.

Na administrativnom prelazu Jarinje je bila velika gužva, ali autobus nije dugo čekao. Tada smo videli veliki broj automobila registracionih oznaka gradova iz centralne i južne Srbije koji često idu put severnog dela Kosova i Metohije. Na prelazu nismo izlazili iz autobusa već je prvo ušla srpska, pa kosovska policija kako bi pregledali lične karte koje su potrebne za prelaz.

Kada smo prešli policijski punkt, prizor na koji smo naišli je bio tipičan za prostor Kosova i Metohije. Naime, na banderama, ispred skoro svake kuće nalaze se zastave. U srpskim mestima srpske zastave, u mestima sa albanskim stanovništvom, albanske.

Leposavić

Veče je već počelo da pada, a mi smo napravili prvu pauzu u severnom delu Kosova i Metohije, u Leposaviću. Leposavić pripada kosovskomitrovačkom okrugu, prema poslednjem popisu je većinski naseljeno Srbima koji ga tokom rata mahom nisu napuštali.

Crkva posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom, Leposavić

U samom centru Leposavića nalazi se hram posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, novijeg datuma, ispred kojeg je bista patrijarha Pavla.

Gradić je tokom naše posete bio neuobičajeno živ, jer je u toku bio sportski turnir u dvorištu škole, pa je atmosfera bila kao i bilo gde drugde petkom uveče.

Velika Hoča

Krenusmo dalje put Velike Hoče. Velika Hoča je istorijsko selo koje datira još iz doba Nemanjića, u vreme kada se gradio manastir Visoki Dečani. Nalazi se u udolini, okružen sa svih strana brdima i selima u kojima živi albansko stanovništvo. I pored takvog položaja, Albanci nikada nisu uspeli da uđu u selo. Selo danas broji oko 500 stanovnika.

Velika Hoča ima 12 crkava i jedan manastir i narod veruje da ih upravo te svetinje čuvaju sve ove godine.

U Veliku Hoču smo stigli oko ponoći. U centru sela su nas sačekali domaćini. Nije tu bilo spiska ko će gde da spava, ljudi nam prilaze, pozdravljaju se, upoznaju i pozivaju da noćimo kod njih.

A vama svejedno gde ćete, ne poznajete nikog, a svi su tako blagonakloni i mili. Dočekaše nas zaista kao rod najrođeniji.

Naši domaćini su Violeta i Dragoslav. Petak je, pa su im tu i dve ćerke i četvoro unučadi, sve dečkići jedan drugom do uveta. I nije bitno što je ponoć, svi su budni, pa i najmlađi – kuva se kafa, iznosi se slatko…

Sva dvorišta i kuće u Velikoj Hoči su mahom izgrađena od kamena i drveta. Kuća u kojoj boravimo je stara više od 100 godina. Ljudi vas dočekuju onim što imaju, pre svega punim srcem.

Na zidu ikona. Iz 1903. godine. Sveti Nikola štiti ovu kuću i ovu porodicu.

Dan drugi, subota – crkvena slava, šetnja kroz Veliku Hoču, poseta Prizrenu, večernja služba u manastiru Svetih Arhangela i poseta Orahovcu

Vera u Boga je ovde izuzetno jaka. Ljudi se okupljaju oko crkve i tako drže zajedno. Imali smo priliku da prisustvujemo slavi jedne od 12 crkava u selu, obeležavanju Uspenja Svete Ane.

Crkvu i ovaj praznik najviše pohode žene koje imaju želju za potomstvom. U crkvici je i kolevka gde majke ostavljaju prilog ili majicu i mole se kako bi što pre dobile porod.  Slava ima i svoje domaćine koji pripremaju kolač, žito i posluženje. Svi učestvuju u okretanju slavskog kolača uz pevanje crkvenih pesama.

Krenuli smo zatim u obilazak Velike Hoče. U centru grada stoji mural, citat velikog Branislava Nušića: „Srbi Velike Hoče najviše su se održali protiv zuluma, stoga se u celoj Podrimi smatraju kao najodvažniji.“

U centru Velike Hoče

Da, borba naroda ovde za opstanak i normalan život traje jako, jako dugo.

Velika Hoča ili kako se nekada zvala Golema Oča, najveća je srpska enklava u Metohiji. Od davnina je poznata po vinogradima i dobrom vinu. Narod u Velikoj Hoči se uglavnom bavi vinogradarstvom ili ratarstvom, svuda oko proplanaka Velike Hoče su vinogradi. Skoro svaka kuća ima svoje domaće vino, svako se bavi obradom vina u svom dvorištu i svojoj kući i proizvodi ga, ali ko to ne radi za sebe i svoje domaćinstvo onda to radi za manastir Visoki Dečani. Tu se nalazi veliko imanje gde se proizvodi čuveno dečansko vino.

Dečanska vinica u Velikoj Hoči

Dok prolazimo pored kuća i dvorišta, uviđamo da ima mnogo napuštenih i kao da je vreme stalo, ali život ipak nije. Nismo imali priliku da vidimo bake obučene u stare prizrenske nošnje sa dimijama i tkanim keceljama. Velika je vrućina, pa kažu meštani da zbog toga ne izlaze.

Najveći utisak u Velikoj Hoči, pored samih meštana, ostavljaju crkve, pre svega freske koje su uništene za vreme Turaka kada su na slikama svetaca izgrebane oči i usta…

Prizori iz Velike Hoče

Imamo priliku da sednemo sa ocem Milenkom, sveštenikom koji u Velikoj Hoči služi već 35 godina. On je jedna živa i hodajuća mudrost, zaključili smo iz njegove besede u asocijacijama i zagonetkama. Pričali smo o teškim vremenima, o veri, o životu uopšte…

Na nečije pitanje o tome koliko je ovde naših ljudi, rekao je: „Hajde da se ne prebrojavamo. To nije bitno. Dovoljno je da je samo jedan čovek ovde veći molitvenik od tebe i mene i ne bojmo se onda ničeg, samo Gospoda.“

Posle ručka se pozdravljamo i krećemo ka Prizrenu, carskom gradu.

Prizren

Na putu nam vodiči pričaju o Prizrenu i skreću pažnju na prizore duž puta. Iste kuće. U albanskim porodicama se gradi onoliko kuća koliko porodica ima sinova. Gledamo u četiri iste…

Stižemo u Prizren, grad koji se konstantno gradi. Novi deo grada je savremen i nov za razliku od starog dela u kojem smo proveli dan. „Prizren je grad gostoljubivosti“, kažu nam vodiči sa željom da odagnaju svaku sumnju i bojazan. „Narod je srdačan i uslužan i potpuno slobodno se može ući u prodavnicu ili kafić i naručiti na srpskom jeziku. Uslužiće vas bez problema i vrlo srdačno i toplo.“

Carski grad Prizren

Albanci su poznati kao dobri trgovci i ugostitelji. Iz autobusa gledamo u izloge prodavnica koje su uredne, uređene i bogate robom.

Prizren je prestonica cara Dušana. Stari deo grada je zadržao taj davni duh starine. Kroz Prizren protiče Prizrenska Bistrica. U centru starog dela grada je Sinan-pašina džamija, izgrađena od kamena porušenog manastira Svetih Arhangela.

Crkva Bogorodice Ljeviške

Prilazimo crkvi Bogorodice Ljeviške, podignute u 14. veku. Od 2006. godine je uključena u UNESCO listu svetske baštine, ali na žalost i na listu baštine koja je u opasnosti.

Ispred crkve je policija koja čuva našu svetinju, vodič im predaje spisak putnika. Oni koji putuju individualno ovde daju lične karte na uvid.

Crkva Bogorodice Ljeviške je veličanstvena – kraljica među crkvama. Ne može se ostati ravnodušan prema ovoj lepoti i vrednosti. Crkva je stradala mnogo puta, pretvarana je i u džamiju… Gađana je vatrenim oružjem i spaljena 2004. godine kada su teško oštećeni portreti Nemanjića iz priprate.

I pored toga, saborna crkva Bogorodice Ljeviške je jedan od najlepših i najvrednijih spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i kulture.

Freske u crkvi Bogorodice Ljeviške

Otac Đorđe, koji nas je ovde svesrdno dočekao priča nam o priču o freski Bogorodice Eleuze sa Hristom Hraniteljem…

Zaključujemo da u svakom vremenu ludila ima onih koji sačuvaju zrno zdravog razuma. Tako je tokom obnove crkve 1951. godine iza jednog zida pronađena ova freska, koju je neko zazidao da bi bila sačuvana.

Crkva Bogorodice Ljeviške

Na zapadnom zidu spoljne priprate u doba turske vladavine neki posetilac, zadivljen freskama, ispisao je stih persijskog pesnika: „Zenica oka moga tebi je gnezdo.“

Oko crkve, još uvek vidljivi ostaci bodljikave žice koji su je štitili od upada.

Ovde saznajemo tužnu istinu, da danas u Prizrenu ima samo desetak Srba.. Sa đacima Prizrenske bogoslovije i njihovim profesorima stotinak… Imamo utisak da smo to znali, ali ipak smo iznenađeni.

Crkva Svetog Đorđa

Nastavljamo dalje ka Sabornoj crkvi Sv. Đorđa. U Prizrenu je danas aktivno desetak pravoslavnih crkava. Bogosluženja se najčešće služe u ovom hramu. I ona je zapaljena i oskrnavljena 2004. godine, sada obnovljena, ali golih zidova, bez fresaka.

Kupola je bila minirana, ikonstas spaljen…

Crkva Svetog Đorđa

Prizrenska Bogoslovija

Prizrenska Bogoslovija je zadužbina Sime Andrejevića Igumanova u Prizrenu. Prvo se zvala Bogoslovsko-učiteljska škola i bila je škola za srpske učitelje i sveštenike iz Stare Srbije. Počela je sa radom 1871. godine. U toku je raspust, pa je ovde izuzetno mirno.

Prizrenska Bogoslovija

Nasuprot tome, Prizren je pun života. Subotnje je jutro, pa je sve užurbano, sve vrvi od ljudi, mnogo je mladih koji šetaju ili sede u kafićima…

Prizrenska tvrđava – Kaljaja

Na brdu iznad grada nalazi se prizrenska tvrđava – Kaljaja. Nekada je služila za odbranu grada, danas je turistička atrakcija koju godišnje poseti 200.000 turista.

Uspon do nje i nije baš lak, traje oko 20 minuta. Bilo je onih koji su odustali od penjanja, što zbog uspona, što zbog visoke temperature. Kaljaja se prostire na površini od jedan i po hektar i sa nje se kao na dlanu vidi ceo Prizren, sve do Prokletija, iznad Peći.

Svakako vredi penjanja i napora!

Prizren kao na dlanu – pogled sa prizrenske tvrđave

Ovde se setismo priče da je Prizren nekada imao 365 crkava, po jednu za svaki dan u godini. Danas, naročito sa ovog mesta, uviđamo koliki je broj džamija…

Nakon silaska sa tvrđave, pauza.

Doći u Prizren, a ne probati prizrenske ćevape bio bi veliki propust. Jedan od restorana sa odličnom uslugom i hranom jeste Pashtriku. Ovde smo se uverili u gostoljubivost Prizrena, bez ikakvih problema smo komunicirali sa konobarom na srpskom i oduševili se ćevapčićima.

Cena je 2,5 evra za porciju od 5 ćevapa, salata je bila 1,5 evra. U Prizrenu se sve plaća u evrima, to treba imati na umu prilikom dolaska.

Najbolji sladoled u Prizrenu se nalazi u poslastičarnici Shendeti 1982, tačno preko puta crkve Svetog Đorđa. Cena kugle je 0,5 evra. I ovde možemo potvrditi ljubaznost ugostitelja o kojoj su pričali vodiči.

Najbolji sladoled u Prizrenu

Neki su probali i čuveno pećko pivo Peja, poznato još u vreme bivše Jugoslavije… Poznata veb stranica MatsBeer u Švedskoj je uradila procenu raznih svetskih piva, gde je pivo Peja procenjeno kao jedno od najboljih i najposebnijih. Fabrika piva je osnovana davne 1968. godine.

Na opuštenom razgovoru i piću, u stvarnost nas vraća poziv na molitvu sa obližnje džamije. Ovde su emocije takve da ne možete razmišljati racionalno, imate osećaje kakve niste znali da postoje u vama. Mešaju se i ponos i tuga, i strah i inat, i neverica. Svako od nas sve ovo proživljava na svoj način. U grupi su i oni koji su ovde nekada živeli, oni čiji su koreni ovde, oni koji su ovde izgubili nekog svog…

Carski grad Prizren, u jednom kadru i crkva i džamija

Ostaje osećaj da smo ovde svi izgubili.

Ovde je džamija sagrađena od kamena srpskog manastira. Da li je to čini i našom svetinjom?

Neki ljudi muslimanske nacionalnosti u ovom gradu žive više od 30 godina. Jesu li oni okupatori?

Na žalost, u ludim vremenima uvek stradaju nevini ljudi, ne oni koji su ta vremena ludim napravili…

Neko je o Prizrenu nedavno rekao kako je to srpski grad sa nesrpskim stanovništvom. Možda i nema boljeg objašnjenja od tog. A ovde je nekada bilo 365 crkava, po jedna crkva za svaki dan…

Na ovom putovanju čućete i puno priča o stradanjima našeg naroda. Nećete biti spremni na njih, ali je potrebno da ih čujete. Ovom prilikom ih nećemo deliti.

Manastri Svetih Arhangela

Pođosmo dalje u manastir Svetih Arhangela kraj Prizrena. Za ovaj manastir kažu da ne može da se dosanja u snovima kako je izgledao u realnosti. Kažu da je morao biti lepši od prelepih Visokih Dečana, jer je građen posle njih.

Manastir Svetih Arhangela

Car Dušan kao najsilniji Nemanjić najviše je uložio sredstava u ovaj manastir i dovodio je najbolje umetnike. Car Dušan je namenio Svete Arhangele kao svoju zagrobnu crkvu, crkvu gde će počivati. On i jeste ovde sahranjen, ali su njegove mošti prenete u crkvu Svetog Marka u Beogradu.

U okviru manastira je i najpoznatije prenoćište svih tura koje dolaze na Kosovo i Metohiju – Dušanov narodni konak.

Ovde smo imali priliku da pogledamo i kupimo filigranski nakit koji izrađuje filigrandžija koji živi na Metohiji. Imao je želju taj svoj zanat da prenese nekome, ali za to nije bilo zainteresovanih.

Ostaci crkve Svetih Arhangela i pogled na obnovljeni konak

Dok huči Bistrica, sedimo na mostu kojim je nekada prolazio jedan Nemanjić, car Dušan, Dušan Silni, jedan od najvećih heroja našeg naroda… Imali smo i tu čast da prisustvujemo večernjoj službi u manastiru Svetih Arhangela, što je osećaj koji se ne može rečima opisati.

Manastir Zočište

Prema programu putovanja bilo je u planu da posetimo manastir Zočište. Ipak, zbog pravila manastira o prijemu grupa, prema čemu bi grupa morala da se podeli u nekoliko manjih, usled manjka vremena nismo bili u mogućnosti da to učinimo.

Ipak, treba ovde reći par reči. U manastir Zočište dolaze svi koji traže izlečenje, posebno oni koji boluju od teških bolesti. Za isceljenje ovde pomoć ne traže samo naši ljudi iz svih delova Srbije, već je i puno Albanaca koji dolaze.

Običaj je da se pročita molitva kod moštiju i da neko ko traži pomoć legne ispod moštiju i kako monasi svedoče, dobar je znak ako čovek utone u san. Veliki broj je onih koji se nakon isceljenja vrate i zablagodare i donesu pomoć i prilog. Uglavnom svi koji su se vratili zabeleženi su u letopis manastirski o čudima koja se dešavaju. Manastir je stradao i 1999. godine i 2004. godine, tako da je sada u novije vreme obnovljen. Na ruševinama manastira jedina je bila nesagoriva ikona Svetih vrača koja se dan danas čuva u manastiru.

Orahovac

Put nastavljamo ka Orahovcu. Ispostaviće se kasnije da je ovo, da li zbog svega što nam se tokom dana dešavalo, da li zbog izuzetne patnje koju su ljudi ovde pretrpeli i na koju ne možete ostati imuni, jedno od najemotivnijih iskustava sa ovog putovanja.

Orahovac je smešten na padinama. Na vrhu padine su dve srpske ulice, to je Gornji Orahovac. Tu je smeštena jedna ambulanta, jedna škola, jedna crkva i jedna do dve prodavnice…

Tokom rata Srbi su živeli svuda i u gornjem i u donjem delu Orahovca, ali tenzije tokom rata su dovele do toga da su Srbi počeli da se sklanjaju u gornji Orahovac naročito kada su tokom 1998/1999. godine kada su počela masovna kidnapovanja.

Već tokom 1999. niko više od Srba nije živeo u donjem delu Orahovca, svi su se povukli ka gornjem delu. Danas deca ovde odrastaju tako što se igraju na ulici. Poslednjih meseci, godinu dana je pokrenuta akcija „Božur za decu Orahovca“ gde se sakuplja novac da se deci sagradi igralište gde će oni moći da se igraju.

Spomenik svim žrtvama koje su bile kidnapovane, a to su čitave porodice, nalazi se na ulazu u Veliku Hoču. Za neke ljude se još uvek ne zna gde su stradali i kako.

Crkva u Orahovcu

Na početku ove priče smo rekli da je sa nama u grupi bila jedna od devojaka iz Kosovskih božura. Nakon ove priče, dok smo se vozili kroz mrak ka Orahovcu i o svemu razmišljali, zapevala nam je pesmu koju je napisao i komponovao nastavnik iz Orahovca, Gavrilo Kujundžić, a otpevali Kosovski božuri:

„Tamo gde najlepše sunce sija, tamo gde najslađe grožđe zri, svaki mi kamen grumen zlata, tu mi je draga kapija svaka. Tu se peva svako veče, kao reka vino teče, rodni kraju, ružo majska, Orahovcu, bašto rajska!“

Sa velikom emocijom ulazimo u ovo mesto. Utisak je da je baš ovde u Orahovcu, našim ljudima pomoć najpotrebnija. I zaista, oni koji su već bili na ovom putovanju, znali su to i poneli su hranu, garderobu, slatkiše za decu…

A kakva su deca Orahovca? Jedan dečkić izabravši iz paketa bombone, otvorio ih je i ponudio prvo onog ko mu ih je dao…

U orahovačkoj crkvi od oca Milana slušali smo o svim strahotama kroz koje su ljudi ovde prolazili. Pričao nam je o tome sa knedlom u grlu. Kako i ne bi, najbolje je to razumeo. Izgubio je ovde i oca i majku.

Kada je rekao da je tu gde stojimo, u crkvi, tekla krv… Nisu svi mogli da ostanu unutra. Izlazili su napolje… I plakali…

Ispred je jedna devojčica zapevala:

Od malena učila me mati,
Kosovo je sveta zemlja,
ne smemo je nikada izdati,
i živote za nju ćemo dati

Paulina je devojčica koja odrasta u Orahovcu. Želi da bude fudbaler kada poraste. Ima snove kao sva druga deca, ali nema život kao sva druga deca…

Utisak koji odavde nosimo jest da su se ovde ljudi najviše obradovali nama. Njima je materijalna pomoć, kolika god bila, uvek dobrodošla, ali najviše od svega im znači da nisu zaboravljeni. To je ono što čuvaju u srcima kada mi odemo. Zato je važno da putujemo i da im dolazimo.

Odlazimo u Veliku Hoču, u naš dom ovih dana. Iako je ponoć, sedimo sa domaćinima u dvorištu i razgovaramo. Ovo je jedna od onih noći kada nije lako zaspati…

Dan treći, nedelja – jutarnja liturgija u Pećkoj Patrijaršiji, poseta manastirima Visoki Dečani i Banjska, povratak

Ovog jutra, već oko 5 sati pozdravljamo se sa svojim domaćinima, grlimo se jako, obećavamo da ćemo doći ponovo i govorimo im da se čuvaju.

Idemo na jutarnju liturgiju u manastiru Pećka Patrijaršija… Jutro je donelo mir i pomalo svečanu atmosferu, jer smo uzbuđeni zbog svega što ćemo videti i doživeti.

Pećka patrijaršija

I ovde nas očarava prelepa priroda. Neverovatno je u kakvoj su prirodi smešteni naši manastiri. Pećka patrijaršija je kraj reke Pećke Bistrice.

Ulazimo u dvorište manastira gde vlada neopisiv mir. Svet tišine i spokoja.

Pećka patrijaršija upisana je 2006. godine na listu svetske baštine UNESCO. Jedna je od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih svetinja, kamen temeljac srpske istorije. Manastir je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti, gde se vekovima nalazilo središte srpskih arhiepiskopa i patrijarha, stecište teologa, književnika, umetnika i najumnijih Srba.

Pećka patrijaršija

Pećka patrijaršija je jedinstven kompleks sastavljen iz tri crkve – crkva Sv. Apostola, crkva Sv. Dimitrija, crkva Sv. Bogorodice, velike zajedničke priprate i male crkve Svetog Nikole.

Nedaleko od ulaza nalazi se šam-dud, najstarije zaštićeno stablo Srbije. Zasadio ga je srpski arhiepiskop Sava Drugi, sin Stefana Prvovenčanog. Sava Drugi je po povratku iz Jerusalima prošao kroz pokrajinu Šam, u današnjoj Siriji, odakle je doneo sadnicu duda i zasadio je u porti Pećke patrijaršije.

Ispod ovog duda je Arsenije Čarnojević 1690. godine održao sabor najviđenijim ljudima sa Kosova i Metohije posle koga je odlučeno da srpski narod krene u veliku seobu za Vojvodinu.

Šam-dud, najstarije zaštićeno stablo Srbije

Dud je i ove godine izuzetno rodio! Zamolili smo monahinje za dozvolu i blagoslov da dud probamo, na šta je ona rekla: „Uberite slobodno, to je drvo Svetog Save, a vi ste svi svetosavska deca.“

Šam-dud za sada uspešno odoleva zubu vremena. Kako se grane ne bi polomile, postavljeni su drveni stubovi koji podupiru drvo. Dok šetamo imanjem Pećke patrijaršije vidimo da je sem duda i sve drugo rodilo, i jabuke i šljive… Stojimo pod visokim borovima i shvatamo koliko smo mali, na kakvom svetom tlu stojimo…

Nemamo ni jednu fotografiju unutrašnjosti Pećke patrijaršije. Tu slike ne vrede, tu se gleda dušom, tu se jednostavno mora doći i osetiti. Bogato je oslikana, freske su sačuvane, živih su boja. Tu je cela naša istorija oslikana na zidovima…

Svet tišine i spokoja – Pećka patrijaršija

Izdvajamo posebno čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice – Pećku Krasnicu koja se ovde čuva, a koju je Sveti Sava kao dar iz Carigrada doneo u Srbiju. To je poklon carigradskog patrijarha koji je Srbija dobila pre 800 godina. Patrijarh Pavle se pred ovom ikonom molio klečeći…

Nakon posete Pećkoj patrijaršiji ostaje utisak da ovo mesto svako bar jednom u životu treba posetiti.

Manastir Visoki Dečani

Sličan je osećaj i nakon posete manastiru Visoki Dečani. Neponovljiv i umirujuć.

I ovde je kao i ispred ostalih naših manastira policija koja ga čuva.

Potpuno je neverovatno i kosi se sa zdravim razumom da neko ima želju i lošu nameru da uništi nešto ovako vredno, nešto što vekovima odoleva vremenu, što treba ostati čovečanstvu u nasleđe… Oni koje smo na ovom putovanju sretali, monasi i monahinje u manastirima, oni koji su svoj život posvetili Bogu, heroji su ovog doba i živi svetitelji.

U nekoliko navrata 2000. i 2004. godine na manastir Visoki Dečani ispaljeno je nekoliko minobacačkih granata. NATO je nekoliko puta sprečio oružane napade na Visoke Dečane.

Ulaz u manastir Visoki Dečani

U trenutku naše posete, manastir su čuvali makedonski vojnici. Jedan od njih nas je toplo pozdravio, poželeo dobrodošlicu, obratio nam se na srpskom, rekavši kako je njemu srpskohrvatski maternji jezik i kako je bio Titov pionir…

Tu je bilo potrebno da svi predamo lične karte. „Izvinite, ljudi, žao mi je, ali mora tako“, rekao nam je pomalo tužno i ponizno…

U samom manastiru videli smo nekoliko italijanskih vojnika kako celivaju ikone, krste se i mole. Scene kakve se urezuju u pamćenje…

Visoki Dečani su srednjovekovni manastir, zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Manastir se nalazi pored rečice Dečanska Bistrica (još jedna Bistrica), jugozapadno od Peći, ispod Prokletija… Ovde počivaju mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje Svetoj Jeleni.

Same proporcije ovog manastira visine 30 metara, za ono vreme potpuno neuobičajene doprinele su da se ovaj manastir naziva „Visokim“, pa otud Visoki Dečani. Manastir je izgrađen za osam godina, a oslikan za petnaest.

Manastir Visoki Dečani

Unutrašnjost ostavlja bez daha. Uhvatite sebe da ne znate gde da gledate od tolike lepote. Lepoti fesaka doprinosi neobično postojana i jasna boja – vizantijsko plava. Boja je bila veoma skupa u srednjem veku, a uvozila se iz Avganistana. Upravo zbog te boje se može reći da freske u Dečanima izgledaju gotovo isto kao i 1350. godine kada su majstori uklonili skele…

Manastri Visoki Dečani – detalji

Manastir Visoki Dečani su najčuveniji po čudotvornim moštima Svetog Kralja Stefana Dečanskog koje se i dalje čuvaju u ovoj svetinji. Svi koji se mole za zdravlje čine to nad njegovim moštima, a zatim se puzeći provlače ispod njih.

U manastiru Visoki Dečani nalazi se i freska jedinstvena u svetu na kojoj Isus Svedržitelj ima u ruci mač umesto knjige.

Šta još reći o Visokim Dečanima? Ovde svaki zid priča priču. U ovoj svetinji čoveka prožima neki uzvišeni osećaj. Ne može se ostati ravnodušan.

Ovde se zaista oseća da Bog postoji.

Manastir Banjska

Nastavili smo dalje putovanje ka Kosovskoj Mitrovici i manastiru Banjska. Manastir Banjska sa crkvom posvećenom Svetom Stefanu sagrađen je u 14. veku kao zadužbina kralja Milutina. Kralj Milutin je Banjsku namenio sebi za grobnu crkvu i tu je najpre i bio sahranjen. Međutim, posle Kosovske bitke 1389. godine njegovo je telo preneto u Trepču, a potom 1460. godine u Sofiju gde se i sada nalazi.

Manastir Banjska

Manastir je za vreme tursko-austrijskog rata korišćen kao vojno utvrđenje. Tada su iskopani manastirski podovi koji su bili ukrašeni raznobojnim mermerom. Za vreme Prvog srpskog ustanka zapaljena je od strane Turaka, a u 19. veku je pretvorena u džamiju. Danas je manastir Banjska duhovni centar Srba na Kosovu i Metohiji.

Glavni ukras eksterijera manastira je raznobojni klesani kamen u žutoj, bledo crvenoj i sivoj boji, posložen poput kakve šahovske table.

(slika 1 i 2) Unutrašnjost manastira Banjska i (slika 3) glavni ukras eksterijera manastira – raznobojni kamen

U starim spisima manastir Banjska se pominje kao jedan od manastira na Kosovu i Metohiji u kojem se kuvalo pivo. Ovde su ponosni na činjenicu da je manastirska pivara obnovljena, pa posetioci mogu probati mlado pivo ili kupiti flaširano tamno i svetlo manastirsko pivo.

U neposrednom podnožju manastira je nedavno obnovljena Rajska banja, turistički kompleks sa termomineralnom vodom.

Nakon posete manastiru Banjska uputili smo se nazad, svojim kućama sa osećajem da smo i prethodnih dana u domu bili…


Iako smo ovim tekstom pokušali da prenesemo utiske sa putovanja Kosovom i Metohijom, znamo da u tome nismo uspeli u dovoljnoj meri. Ovo je putovanje poput ni jednog drugog.

Namera nam je da vas ovom pričom podstaknemo da putujete, da posetite naše svetinje i naše ljude koji žive na Kosovu i Metohiji, da im pomognete, ali i da ovim putovanjem pomognete sebi.

Ovo putovanje je drugačije od svih, na njemu ćete upoznati divne ljude, vratićete se obogaćeni i ispunjeni, promenjeni.

Pozivamo vas da pratite sajt i društvene mreže udruženja sa kojim smo mi putovali, Udruženja Srbija za mlade (posebno Instagram profil Metohija za mlade i Facebook stranica Metohija za mlade) i da se raspitate o narednim polascima ili načinima na koje možete da pomognete.

Posetite Kosovo i Metohiju. Želimo vam Boga uz put…

Sadržaj koji smo podelili nije sponzorisan i iskrena je preporuka sa ciljem da napravimo razliku u ovom svetu u kojem se gubi suština, iskrivljuju vrednosti, zaboravljaju koreni.


♥ Ako vam se svideo tekst podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama ili ga pošaljite nekome kome će biti koristan!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Kad maske padnu Nušić nastupa

Kad maske padnu – Nušić nastupa

dunav film fest

Svečano otvoren Dunav Film Fest u Smederevu