SIskoristila sam priliku da na putovanju koje je organizovala Turistička organizacija Šapca, u poseti festivalu „Ruže Lipolista“ razgovaram sa Slavkom Nedeljković, doajenom seoskog turizma Srbije.

Iako sam imala nameru da razgovaramo samo o seoskom turizmu, kada je čula da je blog posvećen organizaciji događaja i manifestacionom turizmu, počele smo o tome:

Kada sam došla u Turistički savez Srbije zatekla sam malu publikaciju u kojoj je bilo 10 priredbi. Sada u kalendaru priredbi koji uređuje Turistička organizacija Srbije ima od 500 do 1000 manifestacija. Sećam se vremena kada smo taj kalendar osmislili, napisala sam uvodnik, klasificirali smo manifestacije… Razvrstali smo ih na one koje neguju izvorno narodno stvaralaštvo, na one koje su pretežno sportskog ili pretežno privrednog karaktera, slavljeničke, kongresne i druge. Manifestacija „Ruže Lipolista“ imaju najdominantniji privredni aspekt, jer su izlagači oni koji se bave uzgojem ruža kao delatnošću i žive od toga.

Kako Vam manifestacije i njihov sadržaj izgledaju danas i u čemu je razlika u odnosu na ono vreme kada ih još uvek nije bilo mnogo, kada su tek nastajale?

Još odavno se govorilo kako se mora voditi računa o tome da se manifestacije ne organizuju u istom danu, ali to nije bilo moguće. Evo sada će jul. U julu je Kosidba na Rajcu koja se održava uvek prve nedelje po Petrovdanu, a za Petrovdan su vezani i Čobanski dani u Kosjeriću.

Ni kada je manifestacija bilo manje, nije bilo moguće obići ih sve, danas je to pogotovo nemoguće, a mislim da i nije potrebno. Manifestacije služe da se u lokalnim zajednicama i turističkim mestima organizuju određeni sadržaji i programi, da se ambijent učini primamljivim za turiste kao i za građanstvo koje u tim mestima živi. Manifestacije treba da se organizuju u svim delovima naše zemlje.

Onda ste, poput mene, pobornik mišljenja da su manifestacije magnet za turiste?

Baš tako. Mogu reći da je seoski turizam, da ne pričam o drugim vrstama turizma, nastao kao potreba manifestacionog turizma. Ljudi su prvo dolazili na seoske vašare i  sabore, a domaćini su ih primali u kuću kao goste iz godine u godinu, a onda i počeli da se bave seoskim turizmom..

Koji naš kraj je poseban po tome da je seoski turizam razvijen zahvaljujući manifestacionom?

Sa pravom se može reći da je to Kosjerić, da su Čobanski dani i seoski turizam skoro istovetno, da su jedno drugo uslovili. Kada turisti dođu u Kosjerić domaćini organizuju izlet na Čobanske dane, kada turisti dođu na Čobanske dane domaćini nude svoj smeštaj. To je toliko uslovljeno da jedno drugo dopunjuje i čini kvalitetnijim.

Kakvo je Vaše mišljenje o tvrdnji da manifestacije danas liče jedna na drugu?

Najvažnija odlika manifestacija je da se one svim svojim sadržajima i karakterom zasnivaju na izvornosti. Ukoliko su izvornost i tradicija deo manifestacija one ne mogu ličiti jedna na drugu. Mogu ličiti po tome što sto imaju pozitivnu atmosferu, što se na njima igra i peva, ali ukoliko se dublje sagledaju, upravo su običaji koji su utkani u njih ono što ih čini posebnim i jedinstvenim.

Ja sam upravo i želela da danas razgovaramo i na temu manifestacionog, a ne samo seoskog turizma, jer duže vreme, već nekoliko godina, razmišljam o tome šta manifestacije znače za turističku ponudu Srbije. Mislim da su one čuvari tradicije i običaja našeg naroda, da u tome igraju veliku ulogu i da ih zbog toga treba negovati. Vlada Srbije, odnosno resorno ministarstvo zajedno sa Ministarstvom kulture bi trebalo da naprave projekat o manifestacijama i njihovim sadržajima. Od manifestacija je potrebno napraviti turistički proizvod. Imamo veliki broj manifestacija koje traju decenijama. Festival Ruže Lipolista, održava se već 22 godine. Ne može nešto da traje ako ne vredi, ako narod za to ne pokazuje interesovanje.

To znači da su manifestacije sazrele u proizvod koji treba biti deo naše turističke ponude. To se trenutno ne sagledava na pravi način, a potrebno je što pre napraviti projekat valorizacije tog blaga. Taj proizvod može biti izuzetan, u budućnosti možda i najvažniji motiv dolaska inostranih gostiju u Srbiju.

Danas smo videli velelepan hotel, ali takav, a možda i bolji može se naći, na primer i u Beču. Hotel neće biti motiv dolaska, nije i ne treba da bude. Podrazumeva se da smeštaj bude dobar, da hrana bude dobra. Razlog zbog kojeg će gosti doći u Srbiju treba da bude naš folklor, naše graditeljstvo, naše gostoprimstvo, naši običaji. Treba izdvojiti ono što je vredno u našim običajima, brendirati i promovisati na inostranom tržištu.

Za prihod od inostranog turizma potrebne su minimalne investicije. A turista dođe, plati sebi put, kod nas nešto potroši i ode. Mi time možemo biti zadovoljni, a biće i on ako mu damo nešto specifično, nešto od našeg folklora na primer. A kako ćemo mu dati ako to ne negujemo?

Šta mislite o receptivnom turizmu u Srbiji?

Obradovala me je cifra od milijardu dolara prihoda od turizma koja je ostvarena u prošloj godini. To je nekad bio naš san. To znači da je turizam, grana u kojoj svi radimo, dokazao da može ostvariti značajan profit, da može doneti višestruko dobro državi, jer turizam „vuče“ mnogo druge delatnosti poput saobraćaja, trgovine i ugostiteljstva. On menja svakog dana način života, on pokreće ljude, unapređuje kvalitet života i ambijent u svakoj destinaciji.

Naročito tako mislim o seoskom turizmu u koji sam zaljubljena, kojem sam posvetila trideset i više godina svoga rada, života i interesovanja. Kada sam započinjala seoski turizam u Srbiji, sa jedne strane radila sam to iz velike ljubavi, a sa druge kao ekonomista, videla sam da je bogatstvo resursa i potencijal upravo u selima. Ako se ne bi razvijao seoski turizam, sav taj potencijal ne bi bio iskorišćen.

Sa druge strane vidim da turizam, kao vid delatnosti na selu može da uposli mlade. Mlad čovek danas na selu beži od ratarstva, beži od stočarstva, beži od svih poslova, koje on da tako uslovno kažem, smatra prljavim poslovima, i onda beži iz sela u grad. Sa druge strane, vrlo rado će prihvati da bude menadžer u turizmu ili turistički domaćin. On će uz to biti i ratar i stočar i poljoprivrednik i voćar, ali će sve to raditi kroz turizam. Ukoliko se predstavi kao turistički poslenik imaće i drugačiji status u društvu, lakše će se oženiti, drugačije će ga gledati u selu. U svim domaćinstvima koja se bave turizmom, mladi ostaju, tu su pronašli sebe, imaju goste, imaju osmeh na licu i pravi su domaćini.

Vi ste osnivač i sada počasni predsednik Udruženja preduzetnika u seoskom turizmu. Kakvo je stanje u seoskom turizmu u Srbiji?

Da. Na moju inicijativu i uz saglasnost aktivista i domaćina u seoskom turizmu, 2003. godine smo osnovali Udruženje za seoski turizam. Na volonterskim osnovama, na samoinicijativi, na samodoprinosu, ali ono postoji do danas. Udruženje je uključilo domaćine sa svih prostora Srbije i mislim da smo postigli izvanredne rezultate. U seoskom turizmu Srbije sada radi od 400-500 domaćina, sa ukupno 10.000 kreveta. Seoska turistička domaćinstva su kuće u kojima domaćin i gost žive pod istim krovom, etno sela, apartmani, kampovi, čarde, salaši… Veliki broj domaćinstava, na primer, ima i svoje bazene, jer se teži da se tradicionalna ponuda prilagodi savremenim turistima. Mislim i da je ovaj turistički proizvod sazreo i da se može promovisati i prodavati na inostranom tržištu.

Koja zemlja može biti primer dobre prakse, iz čijih iskustava možemo da učimo?

Ja sam dugo bila predsednik Turističkog saveza Srbije, jedno vreme i Turističkog saveza Jugoslavije. Ono što sam od samog početka sledila u svojoj viziji iz mnogo razloga jeste Slovenija kao uzor. Geografski i po mnogo čemu drugom Srbija je slična Sloveniji. Tamo sam često boravila i shvatila da mi imamo, ako ne više, onda isto toliko potencijala i uslova za razvoj seoskog turizma. Nedostajala je edukacija. Bilo je potrebno da ljude uputimo i informišemo, da stanemo iza njih, da ih podržimo da otvore svoje kuće i da ono što rade za slavu, rade za goste svakoga dana. Postigli smo određene rezultate.

U novije vreme sam prosto iznenađena, jer sam videla da se može mnogo više učiniti. Srbija sada zaostaje. Naravno, za mnogo toga su krive društvene prilike. Na primer, Mađarska koja je bila daleko iza nas u ovoj oblasti, sada je daleko ispred. Mađari su sada u Evropskoj asocijaciji ruralnog turizma, a mi ne znam da li ćemo i kada moći da uđemo. Rumunija je mnogo uložila u svoja seoska domaćinstva. Svi oni koji su se opredelili za seoski turizam pohađali su školu od dva-tri meseca, učili jezike, gastronomiju, dobili savete o tome kako primiti gosta, kako pripremiti domaćinstvo…

U primerima ne treba ići dalje, zemlje u okruženju pokazuju kako se brzo može napredovati, ali uz podršku države, odnosno društvene zajednice.


Pročitajte i druge priče sa ovog putovanja:

Etno selo: Topalović          

Turizam su ljudi

Festival: Ruže Lipolista

Najbolji: Rasadnik Marinković

Jubilej: Vila Albedo

Priča o uspehu: Hotel Sloboda, Šabac